Kontrapunkt
  • HOME
  • About
  • KRIK Festival
    • KRIK 2016
    • KRIK 2017
  • CC Tocka
  • Projects
    • Димензии на слободата
    • Екстравагантен криминал
    • Aesthetic Education Expanded (2015 - 2017)
    • Школа за критичко мислење и дебатирање
    • Poetics of radical publishing
    • Aesthetic Education Expanded (2012 - 2014) >
      • Love and the artist
    • Deschooling classroom
    • School for critical thinking and debating
    • Confluent margins
    • Across Europe
    • Robert Bosch Cultural Manager
    • Private Public
    • Philantropic hat
    • Re-defining public spaces
    • Disseminated margins
  • Advocacy
  • People
  • Support

25.11.2016 | 20:30 

„Насилство на информациите и апликациите: „Современата уметност“ нa затворање“ 

Предавање со Бранислав Димитријевиќ
 
​
21:15 Бранка Ќурчиќ и Славчо Димитров во разговор со Бранислав Димитријевиќ 

23.11.2016 | 8.30 pm 

"
Violence of Information and Application: “Contemporary art” at the Closure" 
Keynote lecture by Branislav Dimitrijevic


9.15 pm 
Branka Ćurčić and Slavco Dimitrov in conversation with Branislav Dimitrijevic ​

Една од карактеристиките на нашата актуелна состојба е дека формите на информација ги заменија формите на мислење во процесот кој води до една особена форма на хипер-знаења. Опсесијата со информациите е предуслов за фетишизација на она што го структурира канонот на современата уметност. Преку постојаниот проток на споделување и достапност на информации создадовме густо ткаена маска прикривајќи ги нашите главни неспособности и слабости, нашите главни тригери на фрустрацијата: неспособноста да го спознаеме тоталитетот на сегашноста. Современата уметност е начин за практикување на ваквата неспособност, и, во нејзината најлоша пројава, таа едноставно го повторува бранот на информацискиот проток, но во нејзините најдобри облици таа ја практикува неспособноста да се спознае сегашноста (да се спознаат нашите „работи“) отварајќи фрактури во сегашноста. Нашата неспособнотс да се спознае сегашноста е токму индикатор за вистинската сегашност, и може да отвори концепт за нејзино промислување.
Ако се обидеме да му се спротиставиме на доминантниот поглед за уметноста како „форма на продукција“ (ако не материјална продукција тогаш продукција на настани за информација и на информации за настани) и ако се обидеме да ја сметаме уметноста како „форма за мислење“, би можеле да ја осознаеме нејзината општествена улога наместо улогата на непосреден преносител на апликации кои им служат на веќе структурираните дискурси. Како што вели Луис Камницер: „Уметничкото мислење е мета-дисциплина која постои за да помогне да се прошират границите на другите форми на мислење.“ Значи, не станува збор само за „дејствување“ наспроти „измислување“ на алтернативи на доминантниот политички поредок (како во каноните на „артивизмот“), туку станува збор за вoспоставување релации и проширување на формите и структурите на мислењето кои се стеснети од ваквиот поредок. Општествената улога на уметноста во современиот капитализам главно е сведена на неколку функции/апликации, и во периферниот свет ваквото затворање, ваквото сведување е неконтролирано: вулгарната културна глорификација на националните идентитети и институционалниот атавизам на модерните форми на уметничка автономија, се спротиставени на уметноста која е редуцирана на „инкубатор“ за креативни идеи кои директно му служат на капиталот, или е сведена на тоа да игра улога во идеологијата на „репресивната толеранција“, што е другата страна на паричката на нормализацијата на насилството. Оттука, прашањето не е како да се обидеме да го преобмислуваме поимот на уметничка автономија, бидејќи нејзините форми се веќе изгубени, туку како да го заокружиме затворањето на уметничките процеси кои се подредени на арбитрарните процеси на капиталот.
​
One of the noted characteristics of our current condition is that the forms of information have replaced the forms of thinking in the process leading to a particular form of hyper-knowledge. The obsession with information is a pre-condition of the fetishisation of the nowness that is structuring the canon of contemporary art. Through the constant flow of providing and sharing information we have structured a very densely woven mask hiding our main inability, our main trigger of frustration: the inability to know the totality of the present. Contemporary art is the mode of exercising this inability, and, at its worst, it merely repeats the gesture of the information flow, but, at its best, it practices this inability to know the present (to know our “thing”) by opening the fractures in the present, so that our inability to know the present represents the indicator of this very present, and could open the mode of thinking it.

If we try to counter the dominant view on art as a “form of production” (if not material production then the production of events of information and of information on events) and rather consider art as “a form of thinking” we may also become able to configure its social role beyond the immediacy of its commodification or/and an application for the purposes of already structured political discourses. In the words of Luis Camnitzer: “Art thinking is a meta-discipline that is there to help expand the limits of other forms of thinking.” So it is not only about “acting” against and “imagining” alternatives to the dominant political order (like in the canons of “artivism”) but about relating to and expanding any form or structure of thinking that is narrowed by this order. The social role of art in contemporary capitalism is usually narrowed down to a few functions/applications, and in the peripheral world this closure is rampant: vulgar cultural glorifications of national identities and institutional atavism of modernist forms of artistic autonomy, are countered with art that is either reduced to incubating creative ideas for the direct service to the Capital, or reduced to play a part in the ideology of “repressive tolerance” that is the other side of the same coin of the normalisation of violence. The question is not how to try to rethink the notion of artistic autonomy, as its forms are already lost, but how to complete the closure of the art-process which is subsumed under capital’s valorisation process.

Бранислав Димитријевиќ е професор по историја на уметност и визуелна култура на Школата за уметност и дизајн во Белград и предава Историја на уметност на Академија Нова во Белград. Димитријевиќ студирал Историја на уметност на Универзиетот во Белград и магистрирал историја и теорија на уметност на универзитетот во Кент, Велика Британија, под менторство на професор Стеивен Бан. Негови главни теоретски и кураторски интереси се: визуелна теорија и култута, уметноста во јавниот простор и релациите во општата култура, политика и идеологија. За неговите есеи е добитник на наградата Лазар Трифуновиќ за уметничка критика и Душан Стојановиќ за филмска теорија. Димитриевиќ уредувал повеќе изданија, публикации и каталози за изложби.

Славчо Димитров дипломирал на катедрата за Општа и компаративна книжевност на Филолошкиот факултет при УКИМ, Скопје. Магистрира на Родови студии и филозофија на Институтот Евро-Балкан, а потоа на катедрата за Мултидисциплинарни родови студии на Универзитетот  Кембриџ. Тој е еден од основачите на Центарот за истражувања на идентитети, култури и политики, ИПАК Центар во Белград. Во Коалицијата за сексуални и здравствени права на маргинализираните заедници работи од почетоците на нејзиното основање, како член, координатор и како директор. Неговиот активистички интерес се однесува на политиките на настраноста (квир политики), сексуалното и родовото граѓанство и еднаквост, правата на маргинализираните заедници и нивното испресекување со прашањата со социјална правда.

​
Бранка Ќурчиќ е писателка и критичарка на уметноста. Во 2001 ги завршува студиите по уметност на академијата во Нови Сад, а потоа магистрира теории во уметноста и медиумите на белградскиот универзитет. Од 2002 работи како програмски уредник во Центарот за нови медиуми kuda.org во Нови Сад, во чиј оддел за издавачка дејност, kuda.read, е исто уредник. Центарот kuda.org се фокусира на истражување критички пристапи кон новата медиумска култура, технологии, новите релации во културата и современите уметнички пракси и општествената сфера. Бранка Ќурчиќ, од 2006, е ангажирана во основањето и водењето на Младинскиот центар CK13 во Нови Сад – независен и едукативен проект посветен на стимулација и развој на општествената ангажираност и политичкиот активизам на младите.

Branislav Dimitrijević holds the position of Professor of History of Art and Visual Culture at the School for Art and Design (“Visoka škola likovnih i primenjenih umetnosti”) in Belgrade, and also teaches Art History at Academia Nova in Belgrade. Dimitrijevic studied Art History at the University of Belgrade (BA) and obtained MA degree in History and Theory of Art at the University of Kent (UK), with a thesis supervised by Professor Stephen Bann.
Main fields of his theoretical and curatorial interests are: visual theory and visual culture, art in public space and relations of common culture, politics and ideology. For his text essays he was awarded the “Lazar Trifunović Award” for art criticism and “Dušan Stojanović Award” for film theory. Dimitrijevic edited books; publications and exhibition catalogues that are listed amongst the other selected published texts in the attached bibliography.

Slavčo Dimitrov graduated at the Department for General and Comparative Literature at the Faculty of Philology at the Ss.Cyril and Methodius University in Skopje. He got his first Master’s degree in Gender Studies and Philosophy at the Evro-Balkan Institute, and his second Master’s degree from the Department of Multidisciplinary gender studies at the Cambridge University. He is one of the founders of the Research Center for Cultures, Politics and Identities (IPAK.Center) in Belgrade. He has been working at the Coalition 'Sexual and Health Rights of Marginalized Communities' since its beginnings, as a member, coordinator and executive director. His activist interest is directed towards the politics of queerness (queer politics), sexual and gender citizenship and equality, rights of marginalized communities and their transaction with questions concerning social justice.

Branka Ćurčić graduated art and theory of art and media. She is a program editor at the New Media Center_kuda.org, Novi Sad, and co-editor of its publishing project kuda.read. She is also an activist and member of the Group for Conceptual Politics (GCP), where she works on two major projects realized in cooperation with kuda.org - an expanding publishing series focusing on French theory and philosophy and a project that reflects on politics of self-organization and civil society strarting from housing politics. She is interested in researching new positions in relation to politics and in relation to art, interests she has written about in contributions to readers and publications by kuda.org and GCP, as well as on their respective web sites.

KRIK Festival for critical culture

About KRIK

KRIK 2016

KRIK 2017
Kontrapunkt

About us

Projects

Cultural center Tocka

Impressum 
Picture
Picture
  • HOME
  • About
  • KRIK Festival
    • KRIK 2016
    • KRIK 2017
  • CC Tocka
  • Projects
    • Димензии на слободата
    • Екстравагантен криминал
    • Aesthetic Education Expanded (2015 - 2017)
    • Школа за критичко мислење и дебатирање
    • Poetics of radical publishing
    • Aesthetic Education Expanded (2012 - 2014) >
      • Love and the artist
    • Deschooling classroom
    • School for critical thinking and debating
    • Confluent margins
    • Across Europe
    • Robert Bosch Cultural Manager
    • Private Public
    • Philantropic hat
    • Re-defining public spaces
    • Disseminated margins
  • Advocacy
  • People
  • Support
✕